ПРВА КАСАПНИЦА

Прерада меса, кобасица, сланине

Прича 84-годиња Босиљка Михаиловић, да су имали први касапницу и кланицу, радионицу за прераду меса и хладњачу-ледару, где су чували лети свеже месо. Никола Михаиловић, после завршене основне школе, тражио је од родитеља да га даду на занат. Родитељи су му услишили жељу и Никола је завршио трговачку школу, месар-кобасичар у Београду. Уочи Другог светског рата, односно 1939/40. године, Никола је у центру села, преко пута турског хана, купио стару оронулу кућу грађену од камена, а покривену ћерамидом и 3 ари плаца. На том плацу саградио је нову двоспратну кућу, прву у селу.

Никола је имао своју кланицу, радионицу за прераду меса, и у њој машине за кобасице, виршле, саламе, а продавао је и суву сланину и сува ребра. Никола је у радњи радио за пањом и продавао свеже месо, а Бисерка је продавала сухомеснате производе. Даље прича Босиљка, онда није било хартије за паковање меса, па је Никола куповао папирнате џакове у фабрици квасца. Први слој хартије би одбацили, а у осталим паковали купцима месо. Месо је мерено на кантару. Казује један случај Босиљка. Један од мештана купио је кобасицу, па када је изашао из радње, погледао је коликим је комадом хартије увила кобасицу и мало се намрштио. Никола је то видео и скренуо је пажњу Бисерки, да убудуће прво измери муштерији кобасицу па после да му је завије. Бисерка је на ту опомену рекла: " Па наша је радња ". А Никола јој узвратио: " Ако ја не зарадим кад купујем стоку, сигурно нећу зарадити на продаји ". Никола је ценио и уважавао муштерије. Када им мери млевено месо, увек дода 50 грама и коску за супу, части. У време рата, касапница није радила устаљено. Тек 1956.године, Никола поново отвара касапницу и то је била прва приватна касапница у околини.

Босиљка са доста поноса истиче да се никада муштерија није бунила на меру и квалитет меса. Никола је увео први телефон у селу. До тада га је имала Фабрика квасца и железничка станица. Да би Никола себи олакшао набавку стоке, купио је камионет, а касније је и половни мерцедес. Никола Михаиловић, умро је 1972. године, напрасно, када је отишао у посету тазбини у Белој Цркви. Сахрањен је у породичној гробници на остружничком гробљу. По речима Босиљке, многе домаћице, када су дошле на сахрану, кроз плач су говориле: " Никола, Никола, сиротињска мајко, што нас изненади и ко ће нас сада месом снабдевати ". О доброти Николе прича Босиљка, пуна сете и сузних очију. Причала је о брату хероју, официру авијатичару, о својим ћеркама, а са осмехом и задовољством о успешним унукама.